Они који су једном живели на Чукарици, ретко се одлучују да је напусте. То ће вам рећи највећи број рођених или досељених Чукаричана од скоро 200,000 колико их је, по последњем попису изабрало баш ову београдску општину за живот. И кад имају нешто да замере ипак су углавном верни својој Чукарици.
Старији Чукаричани доста знају о свој општини, они млађи, тек понешто, па смо ми одлучили да вам кроз својеврстан времеплов на нашој интернет презентацији представимо Чукарицу каква је била некад, кад је настала, добила име и како се овде пре више од једног века живело.Верујемо да ћемо кроз занимљиве текстове и старе фотографије успети да прикажемо и некадашњу Чукарицу којом се једнако поносимо као и овом садашњом. Наш водич кроз век Чукарице биће монографија „Чукарица 1911- 2011." аутора проф др Злате Бојовић и групе сарадника, настала поводом обележавања стогодишњице настанка општине Чукарица.
Како је Чукарица добила име
За путнике и трговце који су у Београд долазили из Шапца, Ваљева и Обреновца, кафана испод брега Камењак била је последња станица на улазу у град. Ово, касније чувено одмориште отворила је 1842. године Жарковачка општина у чијем је саставу била данашња Чукарица, а први ју је у закуп добио Стојко „Чукар" Јанковић из Београда.
„Тешко је са сигурношћу рећи да ли је надимак поменутог механџије, „Чухар", био из времена пре него што је кафану узео у закуп, или га је добио касније, на основу положаја кафане испод брда-чуке. По њему или оближњем брду, механа је названа „Чукарова", да би се касније , она и цео крај око ње прозвали Чукарица". ( „Чукарица 1911-2011. стр 13)
Прва мања насеља настала су уз Топчидерску реку и налазила су се на данашњем подручју Хиподрома, Завода за израду новчаница и Цареве ћуприје, а за цео крај, тада је посебно била значајна 1851.година , када је политички посленик и књижевник , иначе Дубровчанин, Матија Бан добио плац на Голом брду-Ордији да изгради летњиковац.
Чувено здање где се окупљала интелектуална елита оног доба, уздизало се на данашњем Бановом брду. Ово здање, изграђено у шумадијском стилу красили су воћњак, виноград, цвећњак. Имање Матије Бана , по коме цео крај данас носи име, било је надалеко познато по својој лепоти, кажу историјски извори.
Прве фабрике-нова насеља
Насеље уз Топчидерску реку, иако на тадашњој периферији, имало је веома повољан географски положај. Изградња пруге Београд-Ниш чија је траса ишла ободом Чукарице посебно је допринела да место око Чукарове механе представља идеално подручје за подизање индустријских објеката. Крајем 19. века изграђене су Државна скелска радионица,Фабрика коже( која није могла по тадашњим законима да буде изграђена у центру, па је смештена у тадашњу периферију),и Краљевска српска повлашћена фабрика шећера у Београду, Хаке, Голдшмит и Вајншек.
За кратко време, непуних пет година, изградњом фабрика, број становника се утростручио, иако је чак 70 % тадашњег становништва, које је радило у индустрији и околним занатским радионицама живело без сопственог имања, у изнајмљеним кућама.
„Било је то невелико насеље без осветљења и воде, са две некалдрмисане улице, једва проходно, нарочито у пролеће кад се Сава изливала и плавила цео крај. Иако нису имали обрадиву земљу у свом власништву, велики број становника је држао доста стоке, углавном за сопствену исхрану и као превозно средство."(Монографија „Чукарица 1911-2011. године) стр 17)
Описујући тадашњу Чукарицу Милан Ђ. Милићевић је 1901. написао: „ На Чукарици данас има: Радиионица Бродарског друштва, Фабрика кожа Ђурића, Клидиса и Барловца и Парни млин Антона Блажека. Има једна механа, 4 дућана, 2 фуруне, 1 касапница. То је све на атару села Жаркова. А северно од те Чукарице , баш уз њу, али на атару општине београдске, диже се Шећерна фабрика . По живљењу то је све једно место, а управне власти су му две, жарковачка и београдска." (Монографија „Чукарица 1911 2011." стр 17)
Формирање општине Чукарица
Тако је било све до 1904. године, када се први пут чује захтев за издвајање чукаричке општине од жарковачке.
Иницијативу за одвајање и формирање посебне општине покренули су углавном трговци и богатији људи који су сматрали да насеље које је из дана у дан расло треба да има боље услове за живот све бројнијег становништва. Осетила се потреба за изградњом инфраструктуре - водоводне мреже, осветљења, путева, успостављање хигијенских услова неопходних за нормалан живот на почетку Новог века. Све ово, по мишљењу тадашње већине било је могуће остварити у општини београдској, издвајањем из жарковачке општине.
Први захтев, са збора грађана у Новој кафани, прослеђен у писаној форми , одбијен је од стране Министарства унутрашњих дела. Ипак, следеће године иницијатива је поновљена уз подршку народних посланика Српске социјалдемократске партије , који су поднели и интерпелацију министру унутрашњих послова у којој захтевају да се испоштује одлука грађана Чукарице.Сматрали су да Чукарица испуњава услове да не буде сеоска општина и да нов статус може да буде решен указом.
Свој циљ и тежњу за бољим животом, становници тадашње Чукарице остварили су тек седам година касније.
Чукарица је са 1406 становника и 196 кућа постала велико насеље које је прво добило статус села, што је било и услов за издвајање од општине жарковачке.
Ова одлука изазвала је негодовање становника Жаркова који су изласком Чукарице губили знатна средства из општинског приреза.
Негодовања, због одлуке министра унутрашњих послова, који је поступајући у складу са Законом о општинама одобрио Чукарици статус села ,а не засеока општине Жарково, настављена су протестима пред Народном скупштином, где је поднета жалба министру . Протест је прерастао у нереде, и то посебно када су организовани зборови за избор кмета који је требало да управља новоформираним селом. И поред свега, жалба мештана Жаркова није усвојена те су избори за кмета одржани, а нова управа поднела је, сада као село званичан захтев за одвајање.Захтев упућен министарству 1911. године је био следеће садржине:
„Потписат грађаноправни гласачи села Чукарице, убеђени да село Жарково негодује и не жели нас у заједници имати, а сем тога и нама самим сопствени интереси налажу, да се од села Жаркова одвојимо законитим путем и образујемо сами нову општину под називом Суд општине Чукаричке. За одвајање села Чукарице у нову општину испуњавамо услове по чл. 6 Закона о општинама , јер по списку пунолетних грађана , који се при општинском одсеку води, село Чукарица броји својих 474 пунолетних грађана. По списку правних гласача за ову 1911. годину, село Чукарица броји 105 правних гласача. Молимо кмета за дејство, да суд општински у законском року одреди дан збора правних гласача за наведени циљ, те како би се на време припреме учинити могле, да се још ове јесени од Жаркова одвојимо ( 19. јун 1911. године на Чукарици)- пренето из (Монографије Чукарица 1911-2011. стр 22)
Народна Скупштина Краљевине Србије, на редовном заседању 17. децембра 1911. године донела је одлуку да се Чукарица може издвојити из општине Жарковачке. Указ је потврдио краљ Петар Први Карађорђевић 31. децембра, а у дело спровео министар унутрашњих дела Марко Трифковић, након чега је Чукарица и званично постала самостална општина.