Историја

Археолошки трагови

Да је подручје Београда више пута било море, последњи пут пре осам милиона година, сведоче и трагови откривени на територији данашње Чукарице. Код Белих вода у Жаркову нађени су остаци цетотерија миоценског кита, а археолози тврде да је и у кориту Саве код Остружнице право гробље мамута, бизона, изумрлих врста носорога и јелена из прастарих времена.

Велика река, плодне низине уз њену обалу и благо заталасано залеђе одувек су били погодни за станишта људи. Почев од палеолита, старијег каменог доба, постоје материјални докази да је на чукаричком тлу човек непрестано освајао природу и прилагођавао је својим све већим потребама. Претпоставке археолога да су у млађем палеолиту људи живели у крају који ће десетак хиљада година касније бити познат као Баново брдо потврђују предмети откривени у близини Саве. У време винчанске културе и чукаричко подручје било је за оно време веома насељено, а тадашњи Чукаричани размењивали су добра и са људима из удаљених крајева. Рт у Железнику, а посебно локалитет у Жаркову, посебно су значајни за реконструкцију живота у ово преисторијско доба.

Многи су трагови остали на чукаричким просторима: германски, аварски, рановизантијски, а онда све више словенски, то јест српски.

Фибуле са звездастим појачањима на луку, нађене на Чукарици, сведочанство су о гвозденом добу и присуству илирског елемента. На Чукарици, у Жаркову, Остружници, Железнику налазе се бројна налазишта која се везују за римски период. Научници посебно издвајају оно на локалитету Калеми у Железнику.Ту је била вила рустика истакнутог римског грађанина Клаудија Валентинијана.

Историјски догађаји

У последња три века, данашња чукаричка општина била је поприште не само крупних, него и судбоносних догађаја за Београд и Србију.

Све до средине 19. века главна скела за извоз стоке из Србије у Аустро-Угарску била је код Остружнице. Прикупљање Аустријанаца и српских добровољаца за напад на Београд 1789. године обављено је код Остружнице, где је 11. септембра био постављен мост преко Саве.

Скупштина српских старешина од 23. априла до 3. маја 1804. (по старом календару) у Остружници од одлучујућег је значаја за даљи ток Првог српског устанка. У Остружници је све до ослобођења Београда 1807. било седиште Карађорђеве устаничке команде. У овом селу тада је отворена прва основна школа у устаничкој Србији. Од седам народних скупштина у време Првог српског устанка, на територији данашње чукаричке општине одржане су још две - 1805. у Пећанима и 1806. опет у Остружници.

У Првом светском рату Чукарица је поприште крвавих борби 1914. и 1915. И приликом ослобађања Београда у Другом светском рату, Чукарица је била поприште жестоких борби. Између 15. и 20. октобра 1944, на линији Шећерана - Железничка станица - тунел - црква -школа, немачке трупе су држале мостобран преко Аде Циганлије за извлачење својих јединица.

Чукарица је, као индустријско и радничко насеље, било једно од упоришта радничког и синдикалног покретаБеограда и Србије.

Индустријско предграђе Београда

Чукарица је добила име по друмској механи Стојка Чукара из 1850. која се налазила у подножју брега, у близини ушћа Топчидерске реке у Саву. Иако од најужег центра Београда удаљена само шест километара, Чукарица је била мало насеље са око 800 становника, које је припадало Жарковачкој општини. Њеном успону допринела је изградња прве српске железничке пруге од Београда до Ниша, која је пуштена у саобраћај 1884. Предграђе се развијало дуж друма, да би се пред крај 19. века повезало са Београдом.

На падинама Кошутњака, књижевник Матија Бан подигао је 1861. летњиковац у коме је окупљао најпознатије ондашње културне посленике. О летњиковцу се више и не зна где се тачно налазио, али по Матији Бану читав овај крај почетком 20. века добио је име Баново брдо.

Европеизација Србије после одласка Турака довела је и индустријску производњу као неминовност будућег развоја и међународне размене. На његов развој и пораст становништва велики утицај је имао раст градске привреде, када Чукарица почиње да се развија као индустријско предграђе Београда. На то је утицао све масовнији прилив осиромашених сељака, који се запошљавају као најамни радници у градској привреди. У почетку је то било невелико насеље без осветљења и воде за пиће, са две некалдрмисане улице и неколико разбацаних кућа, једва проходно, нарочито у пролеће када се Сава изливала и плавила цео крај.

Прва фабрика која је 1884. подигнута на Чукарици била је фабрика за прераду коже. Водило се рачуна о избору места за изградњу индустријских погона, тако да су смештани на периферији Београда, близу реке, ради лакшег транспорта робе. Државна добра, која су тада била ненасељена, уступана су фабрикантима под повољним условима, јер је закон из 1898. давао је велике повластице предузимљивим власницима капитала.

Чукарица је 1895. постала седиште Српског краљевског бродарског друштва. које је десет година касније од радионице прерасло у бродоградилиште. Између два светска рата Државна речна пловидба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца имала је своје пловне радионице на Ади Циганлији и на Сави код Соларе. Чукарицу је посебно прославила Фабрика шећера, прва у Србији, која је почела да ради 1900. И данас постоји дрвна индустрија у Макишу, а некадашња стругаре је у извесном смислу претеча моћног система обреновачких термоелектрана. Додају ли се томе "Шелово" (данас "Југопетролово") стовариште бензина, фабрике боје и фирнајса и остала индустријска предузећа, јасно је да је и пре Другог светског рата Чукарица била моћан индустријски рејон.

Развој индустрије на овој територији брзо је довео до прерастања Чукарице у самосталну општину. Остварено је то указом краља Петра I Карађорђевића од 30. децембра 1911. Нагли прираст становништва после Првог светског рата отворио је проблем изградње станова, што је довело и до појаве нехигијенских насеља.

Између два светска рата на Чукарици је подигнуто више важних индустријских објеката, као што су: Фабрика мотора (1927) , Фабрика коже и обуће (1939) и Фабрика картона "Умка" (1939).

Чукарица у састав Београда улази 1930. чиме губи статус општине, а њено језгро постало је XIV београдски кварт, док су Михајловац и Баново брдо доспели у XIII кварт.

Новија историја

После Другог светског рата, индустријски развој Чукарице се наставља, граде се многе фабрике (ИЛР, "Зеленгора"...) и развијају трговинска предузећа ("Атекс", "Баново брдо", "Антикор"...).

Када су после Другог светског рата у Београду 1952. укинути рејони и формиране општине, ниједна од њих не носи име Чукарице, дотадашњег VII градског рејона. Тек од 1957. године, после нове реорганизације, Чукарица и именом постаје једна од општина на ужем градском подручју. Раковица се октобра 1974. одвојила као посебна општина.

Изградњом постројења у Белим водама 11. јула 1892. почела је историја модерног београдског водовода. Велики центар за пречишћавање подземне воде из рени-бунара у Љешкој улици на Бановом брду почео је да ради крајем 1961. Ада Циганлија је велико извориште воде за пиће из рени-бунара. Најмодернији центар Београдског водовода је постројење за пречишћавање речне воде у Макишу чија је прва фаза пуштена у рад 1987.

Деценијама више него скромно радничко насеље са тек понеком кућом на спрат, Чукарица се нагло преобразила у модеран град, нарочито интезивном градњом од 1965. до 1975. Нестала су нехигијенска насеља, Радничка улица је 1966. генерално реконструисана, изграђен ја надвожњак преко пруге Београд – Ниш, повезана Радничка улица са Кировљевом, реконструисана Пожешка улица, а демонтирана је пруга уског колосека. У чукаричком насељу Голф реализован је јединствен подухват - реализовани су пројекти осам познатих архитеката из разних делова света.

Нагла стамбена изградња спојила је и сеоска насеља с градом. На некадашњим њивама и пашњацима изграђене су нове градске четврти: Спортски центар, Беле воде, Церак – виногради, Јулино брдо... Границе између градских, приградских и сеоских насеља полако су нестале - пример је Жарково, које је из чисто сеоског прерасло у типично градско насеље. Расла су и развијала се и друга стара насеља ове највеће београдске општине – Железник, Макиш, Сремчица, Остружница, Умка, Руцка, Велика Моштаница и Рушањ. Нагли и интезивни пораст стамбене изградње условио је велики прилив становништва. Стамбени комплекси испресецани су зеленим оазама и парковима као обележјима савремених архитектонских израза. Изграђен је и рекреациони центар Ада Циганлија, са јединственим Савским језером, дугачким четири километра.

Извори података за историју:
- Небојша Драгосавац: "Чукарица - између шуме и реке", Press-Express, Београд, 2002
- Софија Богићевић