Синоћ је у Галерији `73 свечано отворен 35. Чукарички ликовни салон, традиционална ликовна смотра Галерије ’73, која се у континуитету одржава већ дуже од три деценије. Као и претходних година, уметници излажу по позиву чланова Уметничког савета галерије, ове године њих 22. Позив да излажу на овогодишњем Салону добили су: Марко Вукша, Kамерни трио (Елизабета Маторкић Бисенић, Лидија Узелац, Мирон Мутаовић), Жолт Ковач, Радмила Лиздек, Владан Љубинковић, Александра Марић, Борјана Мрђа, Милорад Панић, Саша Панчић, Душан Петровић, Рајко Попивода, Драган Рајшић, Тамара Ракић, Јован И Ракиџић, Кристина Ристић, Ђурђa Сивачки, Даниела Фулгоси, Aна Церовић, Ђорђе Чпајак и Милош Шарић.

Галерија `73 и ове године, уз подршку Градске општине Чукарица, додељује награду која носи назив “Полексија Тодоровић” аутору најбољег изложеног рада на Салону.

Овогодишњи лауреат је Рајко Попивода, за рад „Талас – Недоглед“.

Специјална награда жирија додељена је Радмили Лиздек, за видео рад „Нит“

Полексија Тодоровић, кћерка Матије Бана, као једна од првих сликарки у српској средини, учествовала је у оснивању Српског уметничког удружења, у активностима Београдског женског друштва, затим и у педагошком раду, као професорка цртања на Вишој женској школи. У Полексијином доприносу развоју културног живота наше средине у другој половини 19. века, проналазимо важне разлоге за баштињење њеног лика и дела, неговањем сећања на уметницу.

По образложењу стручног жирија у саставу: Ђорђе Кадијевић (историчар уметности и ликовни критичар, председник жирија), Љубица Миљковић ( историчарка уметности и музејска саветница) и Саво Пековић (сликар и редовни професор на Академији уметности у Требињу), рад „Талас-Недоглед“ аутора Рајка Попиводе, се у овој поставци изложбе издваја високом естетском вредношћу и техничком перфекцијом израде. Реч је о раду који може да се третира као скулптура и поред тога као слободна композиција у простору. Он има сложену, геометризивану структуру и полихромију која произилази из избора материјала у коме је начињена. Пада у очи успешна хомогеност формалне и садржинске компоненте рада, обогаћене ненаметљивим асоцијацијама на постојеће техничке, архитекстонске и употребне објекте, сажете у језгровиту целину.

Специјална награда жирија додељена је Радмили Лиздек, за видео рад „Нит“.

Радмила Лиздек у својим радовима заступа принципе савремености; њена каријера запажене сликарке досеже, управо прошле године врхунац у пажљивом комуницирању поруке кроз видео радове. Вишеканалне инсталације, слика разбијена на делове, говори посматрачу о оћутаним дилемама у њему самом. Старице које остају без жеље да се прилагоде времену „у коме све стоји на месту суманутом брзином“ (Х.Ериксен) и стоички не проговарају већ трпе свој избор, нису суштински запитане о њему. За њих је једина могућност – останак у ономе што познају, у ономе што су оџивеле без икакве побуне, без порива за противљењем, не зато што немају могућност да се прилагоде нечему другом, већ из потребе да проживе све што треба, онако како треба, те старице носе белег савршене прилагођености и саживљености са друштвом којем припадају. Оне нису никакви живи споменици претрајали из боље прошлости, оне су белези савремености која у себи носи тај потенцијал трајања у свету на који смо се свикли и који се привикао на нас. Старице које ћуте,и преду вуну, не ћуте за себе, ћуте за оне који су се оџивели од себе и тако се лишили крајње људске потребе да трају у свету који је истински њихов јер су га створили у себи и за себе, а који је понекад суров, али никада није за напуштање и разградњу из темеља, већ за прихватање – са свим његовим манама. И за о(п)станак. Реч је, дакле о унутрашњем свету, не о његовим спољашњим манифестацијама. „Трајање је осећање. Осећање које зависи од психочког интензитета проживљеног времена, а не од његовог стварног трајања. То што трајање као време, не може да се преведе на језик простора, управо је зато што оно нема објективну стварност.“

Изложба ће бити отворена до 10. јануара 2023. г.